Č I N Č I L E

Činčile (Chinchilla Lanigera)

Postojbina činčile je Južna Amerika, tačnije, oblast Anda, gde živi u divljini. Početkom dvadesetog veka krzno ovih životinja stizalo je brodovima u Evropu i Sjedinjene Američke Države. U jednom trenutku činčile su postale omiljeni plen nezajažljivih lovaca, pa je zapretila opasnost da kao vrsta budu potpuno istrebljene.

Da bi im obezbedio opstanak, američki rudarski inženjer Matijas Čepman ulovio je 11 činčila i doneo ih u svoju domovinu. Ti primerci poslužili su kao osnov za početak masovnog uzgoja činčila na američkim farmama. Danas je ova proizvodnja izuzetno razvijena i postoji nekoliko hiljada rančeva širom sveta i više od milion činčila. Ove životinje gaje se zbog krzna, za prodaju onima koji žele da ih uzgajaju, ili su ih izabrali za svog kućnog ljubimca.

Činčila je idealan nov član porodice jer je malena, ljupka i radoznala životinja koja ne zahteva mnogo od svojih vlasnika. Ovaj biljojed je izuzetan čistunac i na njenom krznu ne mogu da žive buve. Aktivna je noću i ne širi nikakve neprijatne mirise. Odrasle jedinke teške su od 500 do 800 grama, a mogu da žive i duže od 20 godina.

Ako pomazite činčilu, pomislićete da je u pitanju nežna dečja igračka. Naime, njeno krzno je neverovatno meko - poput pliša. Činčile koje žive slobodno u divljini imaju prošarano žuto-sivo krzno. Međutim, tokom selektivnog uzgoja dobijeno je mnogo atraktivnije i privlačnije plavo-sivo krzno. Mutacijom osnovne boje stvoreni su i primerci čije je krzno belo, crno, safirno i boje slonovače.

Činčila nije zahtevna kada je jelo u pitanju. Postoje posebno napravljene kuglice kojima se ona hrani, a ovi skromni obroci dopunjuju se sitnim senom. Komadiće voća i povrća treba im davati dva-tri puta nedeljno. Nipošto ih ne treba hraniti kupusom, kukuruzom ili zelenom salatom, jer će od toga dobiti stomačne tegobe koje mogu biti i fatalne. Retko se, međutim, dešava da se činčila razboli. Većina zdravstvenih problema lako se izbegne ako se životinja pravilno i redovno hrani, čisti i čuva u odgovarajućim uslovima.


U divljini, činčile jedu sušene bobice, korenje, suvu travu, koru drveta i grančice. Činčile imaju dugačak probavni trakt kako bi imale koristi od ove relativno siromašne hrane. Velike količine vrlo bogate hrane teže su probavljive i mogu potpuno poremetiti probavu ove životinje.
Pesak za kupanje za činčile
Činčile imaju vrlo specifično krzno. Tačnije, to je jedina životinja kod koje nekoliko vlasi raste iz istog korena. Od 40 do 120 vlasi izlazi iz jednog jedinog korena. Svakodnevno «suvo» kupanje, i to u posebnom pesku za činčile, potrebno je kako bi ove životinje zadržale svoje krzno prozračnim i nemasnim. Pesak za kupanje mora se menjati jednom nedeljno.


Trenutni uzgoj činčila ne daje dovoljno krzna a potraživanja će još dugo biti veća od ponude.Jednu familiju sačinjava 6 ženki i jedan mužjak. Činčile polno sazrevaju posle četvrtog meseca, a pare se u sedmom mesecu. Posle 111 dana nakon oplođenja ženka okoti jedno do petoro mladunčadi. Odmah nakon koćenja mužjak može oploditi ženku koja stoga može da koti i tri puta godisnje. Mladi su veoma otporni i sa njima u uzgoju nema nikakvih problema. Nakon osam meseci mladunci postaju zrele životinje. Od najkvalitetnijih životinja se uz nasu pomoc fomiraju nove familije i tako povećavaju kapaciteti sopstvenih farmi. Činčile se u rasplodu koriste do starosti oko deset godina.

zemljoradnička zadruga šimanovci
woodcock team